Kako vas ne mrzi vise?

Mislim da su i partizani slično rezonovali tj. da im je glavni cilj bio ne da pobede Nemce nego Četnike. Samo su oni
svoje razgovore 1943 obavili u Zagrebu što govori da je njihov vrh za razliku od običnih boraca imao veliko poverenje u Ustaše.

"„Zbor” Dimitrija Ljotića bio je prvi na okupatora najnaslonjeniji sloj... U ideološkom smislu Ljotić se već odredio protiv dva totalitarizma: hitlerovskog..."

Ne ulazeći u logičku harmoniju citiranog dela... Ljotićeve ideološke "doslednosti" nije trpio papir, već ljudska koža - koža njegovih sunarodnika... koža svih onih koje su on i Nedić vodili na streljanje i u logore.

"...okupaciona uprava generala Milana Nedića,nastao je u, po srpski narod, preteškim okolnostima, pokazujući se kao srpska „tampon-zona” između okupatora i naroda..."

Tampon je služio samo tome da nemačke ruke ne budu krvave... A i šta će im to, kad uvek ima dovoljno šljama koji će odrađivati prljav posao za Nemce jer, jel`te, "nemamo alternativu".

"Očigledno opet bez saznanja da je prvog (Čerčila) tata delegirao da bi ga izlečio od alkoholizma..."

I nama je gimnazijski profesor istorije pričao kako je Hitler imao neku posebnu naklonost prema kneginji Olgi, ali smo i tada, bez ulaženja u istinitost podatka, znali da ocenimo njegovu relevantnost.

Čitajući tekstove iz rasprave o rehabilitaciji nekih ličnosti (a inherentno i pokreta) u Drugom sv. ratu, pitam se da li su ti "komunisti" (pogotovu oni što ostaviše kosti po Sremskom frontu), uopšte Srbi, ili pak Hrvati, Titovi klonovi ili možda Marsovci. I odakle 800.000 tih "marsovaca" u Srbiji krajem 1944. Ne mogu da razumem ljude koji ne razdvajaju partijske komesare (čiji smo zulum trpeli posle rata) od momaka koji su prisilno mobilisani (ili su se dobrovoljno javili) u NOV. Činjenica je da su snage JVuO oslobodile mnoštvo gradova u Srbiji, čak i te `44. Titoističke čistke su usledile posle. A mladi skojevci i ostali isprani mozgovi su perfektno iskoristili "svetle slobodarske" primere Zbor-a i SDS-a, da u svakom političkom protivniku identifikuju Nedića. "Hvala" SKOJ-evcima, a "hvala" i Nediću i Ljotiću.

Šta je sledeće, gospodine Đuretiću? Oda Stepanu Banderi? Balada o mučeniku Henri Pu Jiu? Da ne preterujem, sledeći je verovatno Kosta Pećanac

Nijedan istoričar nije napisao i neće moći da napiše knjigu koja je neupitna i jedina dovoljna za razumevanje ma kako kratkog vremenskog perioda. Istorijskih knjiga nikad dosta, uvek ih treba pročitati više, pa i kad se unapred sluti da će među njima biti i bezvrednih. Preko načelnog stava da se o nekom istorijskom periodu ne sudi sa malo podataka i činjenica, dolazimo i do načelnog razloga da se i o istoričaru ne sudi dok se njegovo delo ne pročita!
Đuretićeve knjige i njegov napor da činjenice sučeli KaPeJot propagandi, svetla su dela u mračnom periodu srpske istoriografije. Za njega i njegova dela mlađi ljudi i ne znaju, upravo zato što su ideološki i svi drugi potomci ondašnjih propagandista zauzeli stara mesta svojih predaka i začepili sve naprsline kominterovske "istine". Centar joj je izmešten, ali je ona ponovo gladna Srbije.

Očigledno je, na osnovu komentara kako na ovaj tako i na tekstove iz iste tematike, da su Brozovština i sve ono što ide zajedno sa njom na žalost uhvatili predubokog korena u Srba a i kod nekih drugih naroda i narodnosti sa prostora Titoslavije. Za ove druge je to shvatljivo obzirom da su svi ti drugi profitirali preko srpskih leđa i grbače u Titoslaviji i to zahvaljujući baš Brozu ali još uvek ostaje nedovoljno objašnjena činjenica gde su pravi koreni Brozovštine među Srbima. No i ovde možemo dati jedno tumačenje koje se u osnovi svodi na pretpostavku da su najdosledniji ljubitelji i poštovaoci lika i dijela austrougarskok kaplara međ srpskim etnokorpusom upravo oni i njihovi potomci koji su uživali i još uvek uživaju širok spektar beneficija i privilegija koje im je dao Brozov režim a postBrozovski režimi im te beneficije i privilegije i dalje ne uskraćuju. Mnogi od ovih Brozovih "prvoboraca" nikada ne bi videli Beograd a kamoli u njemu živeli da nisu sa Brozom u jesen 1944. g. došli da "oslobađaju" Srbiju od okupatora. Kada "oslobodioce" pitate zašto nisu prvo oslobađali Jasenovac i Zagreb (koji su im daleko geografski bliži u odnosu na Beograd) odgovora nema. Rastojanje od Bihaća ili Jajca do Jasenovca ili Zagreba u odnosu na Beograd je bar pet puta kraće a u jesen 1944. g. je u Beogradu i Srbiji bilo bar pet puta jačih okupatorskih snaga u odnosu i na Jasenovac i na Zagreb. Stoga je Tito i tražio i dobio od Staljina deo Crvene Armije sa teškom artiljerijom za "oslobađanje" Beograda. Brozove trupe nikada nisu oslobodile ni Jasenovac ni Zagreb već su u njih ušle kada se rat završio i kad ih niko nije ni branio. Na kraju, akademik Đuretić je sasvim u pravu kada indirektno kaže da se u konkretnom jugoslovenskom slučaju 1941-1945. g. postavlja krucijalno pitanje ko se borio protiv masovnih genocidnih ubica (ustaše i balisti) a ne ko se borio protiv okupatora. Brozove trupe se protiv ubica nisu borile već su sa njima sarađivale.

Najljubaznije Vas molim da mi razjasnite jednu dilemu. Jasno je da je Broz sarađivao sa ustašama i da zato nije dirao Jasenovac, ali me muči zašto Draža nije učinio ništa u tom pravcu? Tamo nije bilo, kao u Srbiji, sto za jednog, šta ga je to sprečavalo sve te godine da pomogne Srbima i spase ih od genocida?

Uglavnom afirmativni komentari u "Politici" (gde je tekst prvobitno objavljen), uglavnom negativni u NSPM! Cudno, zar ne! Izgleda da su "brozovci" vrlo svesno nagrnuli na sajt NSPM-a, s namerom da ga kompromituju svojim agresivnim i neznalackim komentarima! Zagrizeni titovci smatraju da dr Djuretic "rehabilitiuje" Ljotica, iako o tome nema govora - on samo misli da ne stoji titovska ocena o Ljoticu, kao uostalom ni o ukupnoj istoriji rata i poratnog doba! I nemojmo se zavaravati, uprkos ovim proslavama "oslobadjanja" Beograda: Tito i njegovi Beograd nisu "oslobadjali" (cinili su to, napokon, Rusi) nego su ga osvajali, a onda su u osvojenom Beogradu prvo osvojili svu imovinu koju su nasli, a potom poterali beogradsku mladez da izgine na sremskom frontu! A onda je u tom osvojenom Beogradu Andrija Hebrang, uz Titovu podrsku, dodao porazenoj, a nekaznjenoj endehazijskoj Hrvatskoj Baranju, Vukovar, koji nikad nisu bili hrvatski! Krajisnici, zrtve Paveliceve naci-politike, nisu dobili nikakvu autonomiju u Hrvatskoj (akamoli posebnu teritorijalnu jedinicu), ali jesu u Srbiji nemacki ratni saveznici Siptari, a Srbija je dodatno razlomljena autonomijom Vojvodine, cime su nagradjeni nemacki ratni saveznici Madjari! Ljudi, prvo mislite, pa onda pisite, tako vam Broza vasega! A Djuretica sto se tice - on je prvi, hrabro, otvoreno i argumentovano progovorio o tome sta se zbivalo pre svega u Hrvatskoj, potom i u celoj nekadasnjoj Jugoslaviji! I sad neki misle da on tom istinom "truje" Srbe! Da, "truje" one Srbe koji su nepovratno otrovani titoizmom!

Ko nije za Nedića i Ljotića, taj je Brozovac!
Ko nije za Evropsku uniju, taj je ratni zločinac i klerofašista!
Ne aludiram na ideološko usmerenje, kao ni na stavove vezane za određene istorijske ličnosti. Samo mi je interesantna paralela ove dve analogije.
"...najdosledniji ljubitelji i poštovaoci lika i dijela austrougarskok kaplara međ srpskim etnokorpusom upravo oni i njihovi potomci koji su uživali i još uvek uživaju širok spektar beneficija i privilegija koje im je dao Brozov režim..." Istina je, od slova do slova. Samo što ima i nas, kojima pomen Broza i Nedića izaziva podjednako gađenje. Pojedinima među nama, zabludelim komentatorima, su jedni članovi porodice završili u nemačkom zarobljeništvu, dok su drugi streljani od strane Nemaca, treći se pak, odlučili na to da se bore u jedinicama JVuO, a četvrti su mobilisani i ostavili kosti na Sremskom frontu, nesvesni toga da se, jelte, "bore za Broza". Pojedinima od nas je imovina takođe plenjena posle rata. Ali nismo se "odvažili" da odbranu Srpstva od čerčilove giljotine sprovodimo jedući hleb čerčilove otadžbine, jer, priznali mi to ili ne, da nije bilo Britanaca, (da kao i uvek svojski pomognu pokolj srpskog naroda i uništenje srpske državnosti) ne bi bilo ni Tita (kakvim ga mi Srbi pamtimo), ni njegovog "rukoljuba" u Bariju. JVuO je oslobodio mnoge gradove u Srbiji, čak i u jesen `44, sarađujući sa Crvenom Armijom (uzmite primer Kruševca), da bi brozovci, uz "amin" britanskih im oficira za vezu, pohapsili prave oslobodioce. Sad, što neki ne mogu semantički da odvoje vojne operacije oslobađanja zemlje u zajedničkom frontu sa Rusima, od političkih čistki koje su sprovodili Titovi odredi smrti, nije naš problem. A verujem da ni semantika nije problem, već potrebe savremenopolitičkog momenta.
"Na kraju, akademik Đuretić je sasvim u pravu kada indirektno kaže da se u konkretnom jugoslovenskom slučaju 1941-1945. g. postavlja krucijalno pitanje ko se borio protiv masovnih genocidnih ubica (ustaše i balisti)"

Suština problema u sagledavanju jasnije slike i predstave o dešavanjima u periodu drugog svetskog rata leži u rigidnim i i dalje revolucionarnim stavovima i idejama nekih srpskih intelektualaca, poput akademika Mihaila Markovića ili akademika Ćosića (njih navodim jer su oni najeklatantniji primeri u srpskoj javnosti). Ćosić, bez sumnje, jedan od najvećih savremenih srpskih pisaca uvek je bio na pozicijama nekakvog nepostojećeg internacionalizma od ranog angažovanja u svom rasinskom partizanskom odredu (koji nije brojao ni 100 ljudi dobar deo rata) do danas, a s druge strane njegovi "drugovi" Hrvati su uvek i nedvosmisleno bili nacionalisti pod "velom partizanske odore". Ti njegovi "drugovi" su i posle prvog i posle drugog svetskog rata, Jugoslaviju uvek gledali kao "prelaznu formu ili rešenje" za ostvarenje njihovog "tisućljetnog sna" tj zaokruživanja hrvatske države dok se naša politička i intelektualna elita decenijama zanosila nekakvom suživotu, bratstvu i jedinstvu baziranom na slovenskom rodu i korenima, jeziku i sl stvarima.
Na kraju, nakon Markovićevog i Ćosićevog "internacionalizma" bilans je stravičan. Srba u "tisućljetnom" hrvatskom snu više nema (jedna trećina je pokrštena, druga pobijena a treća proterana) a oni se i dalje klanjaju senima čoveka, jednog zanatlije koji je vihorom svetske politike postavljen da vodi državolikog "frankenštajna" zvanog SFRJ.

"Objektivnost" u sagledavanju istorijskih činjenica (u našem slučaju Markovićeva i Ćosićeva) u srpskom narodu, najbolje je odslikala rečenica čuvenog Stevana Sremca (a na koju je podsetio Milovan Danojlić na stranicama NSPM-a) : "Srbin kada hoće da bude objektivan, on se stavi na gledište svog neprijatelja".
U ovoj antologijskoj rečenici krije se sva nesreća srpskog nacionalnog korpusa, njegova nesloga i njegovo stradanje kroz vekove. Period drugog svetskog rata je samo mali deo te priče čija se destruktivnost pre svega oličena u grubom falsifikovanju istorije, hvala Bogu ispravlja između ostalog i na stranicama NSPM-a..

Za Sotirovića

Prva ključna greška đenerala Mihailovića je ta što nije poslušao savete akademika Vasića i potpukovnika Dragoslava Pavlovića da pohapsi Tita i njegovu pratnju kao paravojsku nakon susreta u selu Brajići. Prema emigrantskim izvorima, Mihailović je to odbio jer je prethodno dao "časnu oficirsku reč"

Druga ključna greška Mihailovića jeste sprečavanje Titovog eliminisanja (koji se nakon pregovora vraćao za Užice) od strane jedinica požeške brigade pod komandom gardijskog kapetana Vučka Ignjatovića. Prema emigrantskim izvorima, đeneral Mihailović je zapretio streljanjem kapetanu Ignjatoviću ako se Titu bilo šta desi. "Dao sam časnu oficirsku reč" govorio je tada Mihailović.

Za Na Straži,

Činjenica je da se Nedić nije prihvatio prljavog posla uloge predsednika Komesarske vlade u Beogradu nakon ultimatuma Nemaca isti bi kao što su i ucenjivali Nedića Srbiju predali na upravu NDH.

Ako pođemo od toga da su partizani oslobađali Srbiju od Nedićevih kolaboracionističkih formacija i režima postavlja se pitanje kad su tu istu Srbiju i Beograd konačno "oslobodili" zašto se nisu vratili tamo odakle su i došli po principu oslobodili smo vas (iako nas niko od vas nije zvao da vas eto baš mi oslobađamo ali mi eto to uradismo iz milosrđa) i sada se vraćamo kući. Nisu se vratili već su organizovali falsifikovano glasanje 11. novembra 1945. g. ("ćorave kutije" i kutije sa metalnim dnom a glasalo se sa metalnim kuglicama) kako bi legalizovali svoju okupaciju i tako konačno realizovali svoj jedini politički cilj za koga su se i borili. Inače, u Srbiji Nemci okupatori nisu nikoga ubijali ni palili dok nisu bili direktno izazvani jer zbog toga nisu ni došli. Ubijalo se i palilo bez ikakvog prethodnog izazivanja s leve strane Drine a ne desne i to od strane ne Nemaca ili Italijana već Hrvata i Bošnjaka (jedan od članova SS Handžar Divizije je bio i Alija Izetbegović koji je zbog toga osuđen na tri godine robije 1946. g.). Zašto su partizani s leve prešli na desnu stranu Drine videlo se nakon "oslobađanja" Beograda i Srbije. Konačno, danas 2009. g. nema u Srbiji i Beogradu ni Nedića ni Nemaca pa mogu da se slobodno vrate kućama.

Za NaStraži,



Apsolutno ste u pravu! Između dva i više zala treba izabrati ono koje je manje u datom trenutku a 1941.-1945. g. rangiranje zala bi bilo ovakvo:

1. Najveće ustaše
2. Ogromno komunisti
3. Veliko balisti
2. Srednje Bugari i Mađari
1. Malo Nemci
0. Nimalo Italijani

Što se tiče komunista njihova poenta nije u tome što se za njih bore Srbi već što ih vode antiSrbi da nakon rata unište sve Srbe. Kada se bežalo od ustaškog noža trebalo je malo i mućkati glavom gde se beži. Za one koji nisu imali vremena da baš u tom trenutku kad je bilo daj šta daš samo da izvučem živu glavu pa su iz tog razloga zalutali privremeno u partizane nakon toga im nije bilo potrebno više od tri dana da im iz zadnjice dođe u glavu pa da iz tih istih partizana pređu u četnike ili bar da napuste partizane. Ko nije odradio je svesno ili nesvesno posao za crvene ustaše koje su "oslobodile" Beograd i Srbiju oktobra 1944. g.

Što se tiče Nemaca i naročito Italijana, oni su u čitavoj priči tipa Boromejski čvor apsolutno nebitni jer ne rade ništa ako nisu izazvani. Oni su došli, malo će da ostanu i na kraju da odu. Bitno je ko ostaje.

Lično se zalažem da se određenim italijanskim generalima i visokim oficirima podignu spomenici zahvalnosti za spas stotine hiljada srpskih vratova koji su se sklonili pod italijansku zaštitu.

Medjutim A. I, je tada vec 3 godine u zatvoru (zajedno sa Nedzibom Sacirbegovicem, ocem danasnjeg Sacirbeja), ali ne zbog SS Handzr divizije, vec kao osnivac i pokretac islamskog casopisa Mudzahid, bas kako Vi kazete 1946. godine. Presuda je izrecena zbog propagiranja verske mrznje i nasilja, a predmet optuznice bila je nepotpisana pesma U dzihad. Kaznu je izdrzao u punom trajanju. Izasavsi iz zatvora nastavio je istovrsni rad, u prikrivenim oblicima, i kroz delovanje Islamske verske zajednice.... Koliko god bila skepticna prema presudama sudova posle 1945, citajuci je, kao i "inkriminisano delo", nisam mogla da se otmem utisku da je posle rata u sudovima jos izvesno vreme bilo sudija koji svoje skole nisu zavrsavali na krusevima, ili kao "ratom ometeni". Predmet optuzbe, medjutim, slobodno moze da stoji kao epitaf osudjenom tvorcu muslimanske drzave na Blakanu. Tu je sve sto cemo kasnije kroz produzeno vresenje KD gledati sve do njegovog odlaska s ovog sveta. Procenjujuci pravnu praksu u kasnijim decenijama, ili tek neku godinu kasnije, reklo bi se da je "zaostravanje klasne i nacionalne borbe" bilo vaznije i snaznije tek posle 195+...

Ljotic je pre rata pisao ,,Ni fasizam ni nacizam vec ZBOR" a ni on kao zestoki anti-komunista ni Nedic nisu pristali na nemacki zahtev da jednog vojnika posalju na istocni front. Lako je danas iz ove udobnosti kritikovati njihovi saradnju sa neprijateljem ali je jako tesko mnogima koji su zatrovani titoistickom istoriografijom da shvate svu tezinu problema. Uostalom, zasto se danas kriticari M.Nedica i D.Ljotica ne prihvate oruzane borbe protiv americkog okupatora!
Ni pocemu ne bi se razlikovali od partizanskog pokreta 41' koji nije vodio racuna o ljudskim zrtvama. Svi oni koji misle da je saradnja sa okupatorom bila pogresna neka se zapitaju koliko je trajao oruzani otpor Kraljevine Jugoslavije kada smo imali i drzavu i vojsku. Uostalom, Ljotic je govorio ,,Bolje jedna mrtav dobrovoljac nego stotinu srba". Nemacki okupator dok nisu poceli napadi na njega nije ni sprovodio nikakve represalije nad narodom.

Zahvaljujem na odgovoru. Zamereno mi je da mnogo pišem, te ovim završavam. Ako mi odgovorite, znajte da sam unapred zahvalan.

Imao sam u školi dva drugara. Jedan je bio direktorov sinovac. Zajedno su pobegli sa časa. Sinovac nije dobio ni usmeni ukor, a drugi je isključen iz škole. Olakšavajuće i otežavajuće okolnosti. Takav osećaj ja imam kada slušam opravdanja četnika. Za iste greške partizanima stavljate krst na leđa, a četnike pravdate. Vaše objašnjenje zašto četnici nisu pokušali ništa u vezi Jasenovca i opravdanje koje im za nečinjenje dajete, dok u isto vreme to partizanima, opravdano, tovarite na leđa kao neoprostiv čin, po meni nema logike, niti moralnog uporišta. Ostavlja utisak da se radi o sinovcu.

U mnogobrojnim tekstvovima tvrdite, između ostalog, da je osnovna vojna taktika četnika bila izbegavanje sukoba i pripremanje za otsudan udar po okupatoru, kada on doživi slom na nekim od frontova, u principu na istočnom. Dalje, da su četnike vodili školovani oficiri. Takođe, u od komunista skrivanom dokumentu koji ste vi našli, da su oni zaključili da je četnike nemoguće uništiti jer su jaki i dobro vođeni. Takođe navodite da je krajem 43. Draža naredio da se ne sklapaju sporazumi sa Nemcima jer je svima, osim Hitleru, jasno da su Nemci već izgubili rat. Pišete takođe, da je Oplenački odred četnika 43. sa 400-500 ljudi napao Nemce i da im je četnički komandant pretio odmazdom u slučaju kaznene ekspedicije. Primetili ste i da su pripadnici drugih naroda i manjina išli u partizane tek od 43., posle Teheranske konferencije, kada je bilo jasno da Hitler gubi rat. Čitali smo, takođe, da su četnici 44., kada su Rusi ušli u Srbiju, oslobađali čitave gradove, Kruševac na primer, kao i o drugim vojnim poduhvatima.

Dakle, prvo ide taktičko izbegavanje borbi. I Nemci i partizani ističu i priznaju snagu četnika, a i oni sami se njome hvališu. 4 se godine spremaju za otsudnu bitku. Draži i čak običnim ljudima je jasno da Hitler gubi rat. -sledi kratak kraj-

ala ovde ima generala posle bitke...
šteta što niste bili savremenici Čiče i starog - istorija bi bila "sasvim drukčija"

"Između dva i više zala treba izabrati ono koje je manje u datom trenutku a 1941.-1945. g. rangiranje zala bi bilo ovakvo:

1. Najveće ustaše
2. Ogromno komunisti
3. Veliko balisti
2. Srednje Bugari i Mađari
1. Malo Nemci
0. Nimalo Italijani"

Pre nego što Vam odgovorim, moraću Vas zamoliti da determinišete par momenata, koji su nejasni:

a) pošto ste naveli Nemce i Italijane, kao velike sile, koje su imale borbenog i geopolitičkog učešća u razvoju situacije u Srbiji u datom periodu (1941-1945!), upada u oči nedostatak Velike Britanije i SSSR-a u ovoj "rang listi". Molim da i njih uvrstite i valorizujete, radi objektivnije ocene i radi upotpunjavanja geostrateškog aspekta analize, koji ste (uvršćivanjem samo Nemačke i Italije), ovde samo načeli.
b) pošto ste elemente "rang liste" determinisali pojmovima koji su bazirani na etničkom/nacionalnom (ideološkom) principu, takođe upada u oči "uljez", tj. element koji je internacionalno (ideološki) determinisan - "komunisti". Molim da nam pojasnite šta ste pod time podrazumevali? Mobilisane Srbe u NOV-u, Srbe komesare u NOV-u (tj. manjinu), Hrvate spin-doktore NOV-a, Ustaše koje su menjale uniforme ili Sovjete? Ili sve zajedno (internacionalno)?
v) pomenuli ste rangiranje "zala". To podrazumeva normativne kriterijume rangiranja navedenih elemenata. Molim da nam pojasnite te normativne kriterijume.
g) "Između dva i više zala treba izabrati..." Ko to "treba" izabrati? JVuO ili SDS/SDK?
d) Naposletku, a vezano za pitanja pod v) i g): Do ove "rang liste" ste došli sa aspekta duha ovog vremena (sa vremenske distance) ili duha onog vremena (1941-1942... 1941-1943... 1941-1944 ili 1941-1945)?
Mislim da biste nam odgovorom na ovih 5 pitanja pojasnili mnoge ključne tačke za ovu raspravu, koja se očigledno rasplinula u nekonstruktivnom smeru.
Hvala Vam unapred.

Za kćerku sremskog seljaka-partizana

Poštovana kćerko,

sad znate da vam je otac bio "crveni ustaša", bar što se mene tiče, a pravo na takvo mišljenje mi daje upravo vaš otac za koga je moj rođak bio "kolaboracionista, fašista, izdajnik..." pa ga je možda eto baš vaš otac ubio pre nego, a možda i nakon, što je bio ranjen. Moj rođak nije preživeo rat kao što je to slučaj sa vašim ocem.

To što vam je otac bio ranjen ga ne oslobađa odgovornosti niodčega, a vama je to očito glavni adut. I Hitler je bio ranjen nakon atentata 1944. g. pa ćemo valjda da mu zato gledamo kroz prste.

Vašeg oca od moje familije u Šumadiji nije niko zvao da nas oslobađa, a naročito ne oni sa komunističkim oznakama na titovkama. U Šumadiji se nose šajkače sa kokardama a crvene zvezde petokrake u Sovjetskom Savezu. Vaš otac (ili bar njegov kolega) je inače prvi prosuo srpsku krv ubivši u Beloj Crkvi 7. jula 1941. g. Srbina pa mi nemojte zameriti da vam kažem da se za takvu vrstu delatnosti ide na robiju. Pitajte oca zašto nije prosuo nemačku okupatorsku krv u Beloj Crkvi nego baš srpsku, možda i nekog mog rođaka iz Šumadije ili Mačve.

Što se tiče ostrašćenosti, Vaš otac je možda bio baš taj koji je nakon "oslobađanja" mog rodnog Kragujevca pobio par hiljada meštana valjda od sreće što ih je oslobodio ili zato što baš njega Kragujevčani nisu zvali da ih baš on oslobađa. Sad uzmite pa izvagajte moju i vašega oca ostrašćenost pa javite za rezultat.

Za Novosađanku,

žao mi je gospođo što mi nedozvoljavaju da budem dika (i ponos) i na sajtu Branka Kitanovića gde su mi rekli da se čistim na sajt NSPM što sam i uradio. Što se mene lično tiče oslobađam vas daljeg čitanja mojih dičnih postova i tekstova. Uživajte u životu i nastavite da i dalje čitate dičnu Politiku. Ja sam sam sebe te obaveze oslobodio još za vreme Slobe. Pozdrav.

G. Sotiroviću, preterali ste sve granice. Sramota je ovako pisati.
Vaša antikomunistička razdraženost dobra je ilustracija one izreke da je od komuniste gori samo antikomunista.

P. S. Gospodo iz NSPM, ne uviđate li da ovde neke stvari idu kuda možda i bi trebalo?

@Vladislav B. Sotirović

G. Sotiroviću, ne možete me osloboditi čitanja svojih tekstova i komentara, jer to pravo od vas nisam ni tražila, pa mi ga dakle niste ni dali!
Svi napisi na NSPM su svima dostupni!
Elem, odluka je moja! Čak i da li ću čitati "Politiku" ili bilo koje druge novine.
Ako svoje tekstove dajete na uvid javnosti, morate biti spremni i na kritički odnos prema njima.
To se, naravno, odnosi ne sve autore, pa ne vidim zašto biste vi bili pošteđeni. Sem ako se vaša očekivanja ne svode samo na aplauze. A kad oni izostanu, vi se ponašate kao rasrđeno dete.

Ja ne čitam vaše i slične tekstove zato što uživam u njima, već zato što želim da znam šta mislite i na šta treba da se pripremi moja porodica.

No, pošto vi ne marite, niti poznajete političke prilike u Vojvodini, ni današnje ni negdašnje, čim se ona, na nesreću većine plemenitih Srba, uskoro otcepi, vaši tekstovi me, verovatno, tada neće zanimati.

P.S.

Da li je vama, pristalici Draže Mihajlovića, do Slobe, a to znači i u Brozovo vreme, "Politika" bila po volji?

@Vladislav B. Sotirović

U milosti sam moderatora da moj odgovor objavi bez prepravki...

Gospodine Sotiroviću, vaše reči su monstruozne...

Da li je to NSPM postala istureno odeljenje firme Nataše Kandić?

U današnjoj "Politici" na tekst g. Đuretića reaguje sociolog Todor Kuljić.
Evo šta kaže na kraju svog napisa:

Ako Đuretić nije u pravu, da li onda verovati onima koji kažu da „Tita ideološki i uskoklasni motivi nisu ograničavali kao četničkog lidera“? Ili da je ,,nesumnjiva zasluga vođstva KPJ što je njegova revolucionarna akcija od početka rata i na domaćoj i na međunarodnoj sceni afirmisana u svojoj borbeno-beskompromisnoj i slobodarskoj dimenziji, odnosno kao jedina negacija postojećih nacionalnih i vjerskih protivrječnosti, iz čega je proizišla zajednička okosnica nadnacionalne snage, koja je bila istorijska šansa da se jugoslovenska ideja regeneriše na širokoj klasnoj i demokratskoj osnovi“. Teško je reći koja je strana u pravu. Ne otuda što je istina relativna, nego zato što ovi citati nisu iz rezolucija kongresa SKJ nego su Đuretićevi lični zaključci u knjizi „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“, Narodna knjiga, Beograd 1985. I tom str. 253 i II tom str. 19). Cinici bi rekli da nema antikomuniste bez bivšeg komuniste, a realisti bi dodali da se fašizam ne može antifašizovati bez snažno proživljene konverzije.

Podvlačenja su moja.

nastavak;
second printing, May 1962.
Nijemci su u Titinom govoru figurirali, samo kao
dobra isprika.
Frapantna je bliskost Titinih i Pavelicevih stavova
(Nije ni cudo, da je Pavelic imao namjeru da osnuje
KPNDH, uz pomoc Titinih izaslanika).
Titove metode, bile su, za nijansu suptilnije, ali
u ideoloskom smislu, sa dalekoseznijim posljedicama
koje, eto, i danas osjecamo.
I ja Vama, gosp. "Na Strazi", zelim prijatan i,
narocito, dug zivot(barem jos 60 godina).
P.S. Moja percepcija, posljedica je uvida u
neideolosko stivo, koje je Vama, sudeci po Vasim pitanjima, prilicno strano.

Vrlo jasno znam da odvojim i čelnike KPJ, od svih onih srpskih junoša, koji su svoje kosti ostavili boreći se za oslobođenje svoje zemlje od okupatora (pa makar bili i obmanuti ili nasilno mobilisani). S tim u vezi, želim da odam priznanje gospodinu Nadrljanskom, koji je pokazao da jedini ima integriteta!!! Ako neki drugi vrlo rado u tih 800.000 Srba sa petokrakama na čelu, krajem 1944. žele da vide neke "neljude", to dovoljno govori o percepciji tih ljudi, kao i o tome kako ideološka mržnja može da pomrači čak i semantičke sposobnosti čoveka (u konkretnom primeru, u razlikovanju titoista i komesara od običnih boraca NOV). Za razliku od mnogih drvenih advokata Nedića i Ljotića, Draža (kome pojedini zameraju propuštanje prilike za likvidaciju Tita, kada je to mogao) je bio čovek od integriteta i, nadasve, oficirske časti. Ko ne ume da razlikuje ideje i postupke Nedića od Dražinih, pored svih onih žrtava koje su JVuO-u nanele Nedićeve jedinice, zaslužuje u najmanju ruku žaljenje. Draža Mihailović je, za razliku od Nedića, imao i viziju. I bio je svestan toga da će jednog dana doći Saveznici. I, nadasve, znao je dobro da razlikuje ko je u Srbiji onog vremena bio pravi neprijatelj - Srbin drugačije ideologije ili pak strani okupator, koji je nasumično streljao njegove sunarodnike, kad god je, jel`te "izazvan". Ovde bih se posebno osvrnuo na Sotirovićevu legitimaciju nemačkih odmazdi tzv. pravom "odgovora na izazov" - sledeći tu analogiju, mogli biste "opravdati" i NATO pakt `99, zar ne?
Naposletku, hteo bih da istaknem i savremeni aspekt svih ovih pitanja. Zašto se ovim pitanjima bavimo sada?
Da li će nam doprineti nacionalnom pomirenju (ili će i dalje pozivati jedne da se bore protiv drugih Srba, do konačnog istrebljenja)?
Da li ćemo iznedriti neki novi sistem vrednosti, koji će nas pokrenuti da u teškim vremenima pomažemo svojim sunarodnicima umesto da se ubijamo?
Da li ćemo prihvatanjem nakaradne kolaboracionističke istorije imati koristi u svetu danas?
Mozak, gospodo, ne rogovi!

Za Aleksandra!
Hvala što ste mi se obratili:)
Sad nemam vremena za dužu elaboraciju, pa vas samo molim da ponovo i pažljivije pročitate moj komentar.
Obratite pažnju na sledeći pasus:

Odgovoriću vam i podrobnije:)
Pozdrav!

Za Aleksandra,
Jeste `konfornije` `guranje pod tepih` neprijatnih tema, ali je kontraproduktivno.

Neko je ovde već napisao da geopolitička `dinamika` XXI veka nema korena u II sv. ratu, i da srpski odgovor na sadašnje izazove traži drugačiji način razmišljanja, koji ne treba da bude opterećen duboko suprotstavljenim konceptima od pre sedamdeset godina.
Ovakav stav bi bio ispravan samo pod jednim uslovom: da u sudbinske izazove kojima smo izloženi ne ulazimo klecajući i posrćući. A kako i ne bi klecali i posrtali kad nam o vratu visi stena titoizma, koje mazohistički uporno odbijamo da se ratosiljamo.
Evo, primera radi:


Možda bi bilo najracionalnije za Srbe , mada duboko nepošteno prema žrtvama komunističkog terora...Ali, onda se pojavi izvseni g.Vajs, i u ime ovdašnje Nemačke zajednice zatraži da Skupština Srbije prizna da su Srbi izvršili genocid nad vojvođanskim Švabama...
Pazite, zločin je nepobitan : proterano je preko 300.000 ljudi, oteta imovina, 25.000 umoreno, od toga skoro 6.000 dece...ja se sa tim ne bih `igrao`.
Zločin(e) su izvršili partizani, po naređenju Tita i Kidriča.
Šta nas nagoni da na sebe i svoju državu navaljujemo teret zločina za koji nismo krivi?
Ili


Stvaranje ove "paradržave" je u punom jeku. Duboko je utemeljena na titoističkom (antisrpskom) konceptu i realizuju je najortodoksniji titoisti...
Kako razmrsiti čvor, kad i `u Beogradu` sede isti takvi?
Kako god okremete, apsolutno distanciranje od Tita, njegove parije, njegove vojske i njihovih `dela` jeste preduslov da, nekako, opstanemo.

Uvaženi Nimbuse.
Odavno je Draža mučki ubijen. Odavno je i Tito umro.
Nekadašnji partizani i četnici su u dubokim, poznim godinama, i svake godine sve ih je manje.
Njihovi potomci uglavnom, ponavljam uglavnom, nisu više zainteresovani za zagriženo raspravljanje oko toga ko je bio izdajnik a ko patriota pre, sada već više od šezdeset godina.
Za poslednjih dvadesetak godina, sve su teme otvorene, detaljno apsolvirane i obrazložene, objavljeno je puno knjiga, studija, radova o ulozi partizana i četnika. Niko tu više nije nedodirljiv, i nijedna tema više nije zabranjena.
Ko je pametan, mogao je da se detanjno upozna i zauzme stav o svemu tome.
Ali kakva više korist od daljih polemika, koje ne vode ničemu. I to sada, kada zaista imamo mnogo značajnijih stvari o kojima treba da brinemo. Srbija je u očajnom položaju, otimaju nam Kosovo i Metohiju, hoće da nam otmu Srem, Banat i Bačku, dave Srbe u Republici Srpskoj i hoće da je ukinu, Srbi u Crnoj Gori su u postupku pretvaranja u Dukljane, uopšte uzev, hoće da od Srba naprave "građane" a da Srbiju pretvore u "građaniju". To nam rade ne komunisti, već "naši prijatelji sa zapada, kapitalisti". Tačno, uz pomoć naših asistenata, koji imaju i partizansko, komunističko (Druga Srbija), i četničko, domaćinsko, građansko (SPO i DHSS na primer) poreklo.
To su naši ključni problemi, a ne partizani i četnici. Čemu trošiti više energiju na akademsku raspravu za koju je sigurno da će svako ostati pri svojim pozicijama. Kakva je korist za Srbiju.
Što se Tita i današnjeg titoizma tiče, ne slažem se da ga danas ima puno, odnosno da je puno ostalo od njega.
Ja ga vidim jedino u drugosrbijanskom nevladinom sektoru, LDP-u, i Titovim siročićima - separatistima i autonomašima.
Jesu medijski i faktički moćni, ali ih ne treba precenjivati, već se boriti protiv njih svim sredstvima, a lično ne vidim kakva je korist u toj borbi protiv njih, a za interese Srbije i našeg naroda, podgrevati priču o partizanima i četnicima iz Drugog svetskog rata.

Za Aleksandra,

Potpuno tačno. Samo, i u polemici po ovoj temi moglo se utvrdfiti po čijem konceptu se to radi. Čak može da se utvrdi vreme, mesto i akteri. Rečju: komunisti.

Da, otuda sam naglasio da ovo i ono vreme nemaju puno zajedničkog.

Apsolutna `čistoća` ne postoji. Taman da su SPO I DHSS `građanske` (hm?, možda nekad beše...), to je, ipak manje od 5% vlasti.

Malo li je? ;Mada, dodao bih tu DS (`čiji je` Tadić?, da mu ne pominjem `kadrove` iz SAPV?) , SPS...

Podvukao Ninbus. O tome pričam.

Ne treba banalizovati: nađite bilo koju drugu alternativu, ali, kao kiseonik, nam je nužan konsenzus oko toga da titoističku paradigmu, diskurs, modul, mentalitet, zovi-kako-hoćeš `priču` završimo.

@Nimbus

Milovan Danojlić je jednom u "književnim novinama" opisao razgovor sa jednim starim seljakom- četnikom iz Šumadije, koji je preživeo drugi rat.

Pitao ga Danojlić dal je ikad "sarađivao" sa Nemcima a seljak kao iz topa kaže : "Jok ja, s njima sam se gledao samo preko nišana"
"A tvoja jedinica?" - upita Danojlić
"Ma kakvi" - odgovori seljak
"A ostali četnici, jesu oni sarađivali sa Nemcima?" - nastavi Danojlić sa pitanjima
"Jesu" - odgovori seljak ne trepnuvši
"Pa kako znaš, jesi ih video da su sarađivali?" - nastavi Danojlić
"Nisam, ali znam" - veli seljak
"Pa kako znaš?" - upita opet Danojlić
"Pa novine pišu o tome evo već 50 godina, eto tako znam" - odgovori stari seljak..

Ova priča je zapravo suština konstantnih komunističkih laži i falsifikovanja istorije..A došla iz usta prostog srpskog seljaka iz srca Šumadije..